Povuci dim, brate. Je l' te radi? Ne, brate. Nije me uradilo. A onda - bum. Koliko je vruće, ajme. Mislim da letim. Malo mi se vrti, moram da sednem na pod. Prašnjavo je sve, al ne osećam, iskreno. Brate, onaj oblak liči na zmaja. Možda ipak više na malu sirenu sa glavom krokodila. Au, opet mi je vruće, koji trip. Zeleno, zeleno, volim te zeleno. Oduvek sam jebeni protivnik svega što šteti ljudskom biću, ali u zadnje vreme ovo mi je postala svakodnevica. Nisam zavisnik, ne možeš biti zavisnik od biljaka, ali osećaj ume biti neopisiv. Izgubila sam se u mislima i smehu. Ne čujem ništa, samo smeh, smeh, smeh... Svoj smeh. Da li je moj uopšte? Možda se ovaj klinac pored mene cereka. Ili zajedno vrištimo od smeha. Au, vruće je... Neka sila me vuče na dole. Nije ovo sila gravitacije, nešto jače je. Kao neki umor. Pokušavam da ustanem, ali nema ništa od toga. Vuče me na zemlju. Na prašnjavi pod stare, neizgrađene kuće... Pantalone su mi prljave od rasutog betona, ali briga me. Bože, budim se. Kako mi srce jako kuca. Može li se umreti od ovoga? Trebala bih napraviti kolač kada stignem kući. Koji kolač, hm? Ostale su baklave od juče. Ustajem i gledam kroz otvor na građevini, na kojem bi trebao biti prozor. Vidi onog kera kako se graciozno kreće. Kao kamera, moje oči fokusiraju njega, a sve ostalo se zamućuje. Škljoc! Urezan u pamćenje. Naslanjam se na zid jer nemam snage u nogama... Ponovo se smejem gledajući klinca kako pleše i raznosi prašinu. Baš je vruće...
Posmatram te dok me ne gledaš. Oko tebe se širi dim cigarete, kao tvoj san o odlasku. Tvoj san, a moja strepnja. Strah - da ćeš prestati da me voliš, da me sanjaš, da me imaš. Lak si na odustajanju - znam te. A volela bih da te ne znam i da nikada nisam stigla da te upoznam do kraja. A ovako... Sve dođavola! Znam ti hod, prepoznajem korake, otkucaje srca brojim svake noći; znam kako dišeš i koje te pesme pogađaju, znam koje pivo voliš, koju muziku slušaš, koje knjige (ne) čitaš. Znam i gde voliš da te češkam. Znam gde te boli, gde krvariš, gde plačeš i šta sanjaš. Znam kako da te smirim kada te košmari probude. Znam te. A volela bih da te ne znam i da te nikada nisam stigla zagrliti pod onim prokletim nebom i suncem koje mi je pržilo ramena. Dodiruješ mi lice nežno. Osećam miris duvana na tvojim prstima i - mrzim to. Ali se osećam zaštićeno i sigurno. A i dalje strepim. Imaš me. Imaš čitavo moje telo i svu ljubav. Kad dođe jesen, ti odlaziš. Grliće me jesen, ljubiće me kiše, šaputaće mi žuto, opalo lišće. Vetar će mi mrsiti kosu. Živeću sama i biću student. Nije to problem. Biću nasmejana, studiraću sa puno volje i truda. Ali duboko u sebi, plašiću se. Misliću o tebi kada padne noć, danju neću to sebi dozvoliti. Gde si i s kim, šta radiš, ko te budi? Neću se javljati na telefon kada budeš zvao, možda ti ni na poruke ne odgovorim. Ne želim da čujem drhtavi glas koji izgovara da ne možeš više, da si odustao. Vidim te, preda mnom, zadnje avgustovske večeri, kako se smeješ i veseliš, nazdravljaš sa drugovima. Zamišljaš mitraljez, rafal, bajonete, maslinasto-zelenu uniformu. Mene jedva primećuješ, što mi daje priliku da te bolje osmotrim. Povremeno mi priđeš i sa osmehom me poljubiš u čelo, pa se vratiš pesmi i pijanim drugovima. A u meni borba, kao na bojištu. Bićeš moj vojnik - mali, slatki ponos u mom srcu. Ne plašim se - ni daljine, ni borbe, ni puške, ni rata. Plašim se tebe. Tebe i tvoje paklene, promenljive naravi; tvojih prevrtljivih misli; tvog lepog, bosanskog inata. Dve godine je prošlo, a ja se i dalje plašim tebe. I tvoje naravi. Pola godine će proći, ne verujem u nas. Možeš naći drugu, možeš me prevariti, ostaviti, razočarati, otići daleko... Možeš mi i umreti. Mogu i ja tebi umreti. Nikad ne znaš. Ništa od toga preživela ne bih. Preživeti neću. Moraš da ideš, mili. Kasno je da se povučeš sa bojišta, iako to ne bi nikad ni uradio, ma koliko te molila. Odlaziš u daleki grad, a ono što će se tamo desiti, na tebi je. Ali znam te - nećeš ti to moći. Pustićeš me da odem. Da padnem u tuđe ruke, na pogrešne grudi, da me ljube usne bludnika. Biće ti žao. Znaš da hoće. Biće ti žao, ali ja te znam, dušo, bolje od svih. Previše si ponosan i gord da bi patio i dozvolio drugima da to primete. Ići ćeš dalje, a bol nećeš osetiti jer će biti sakriven daleko od drugih, a najviše od sebe. A ljubav prema meni, biće sakrivena u Pandorinoj kutiji, koju ćeš otvarati samo sa nekom flašom gorkog alkohola. Biće sakrivena od ljudi i zavidnih očiju, jer je to nešto što je nama sveto. Nešto što nikom ne možeš dati. Veseli se, mili, odlaziš u vojsku. Veseli se - jer su ovo možda zadnji dani koje ću provesti pored tebe. A ti probaj da me ne izneveriš, iznenadi me. Pa me ne zaboravi. Piši mi. Kao što ja tebi pišem. Sanjaj me. Voli me. Imaj me. I da ne želiš, ja ti se kunem, imaćeš me do kraja sveta, a i posle.